Ja sam o svom pozivu već počela razmišljati i pisati o tome, kasnije mi odu misli i jednostavno ne mogu. Za mojeg djetinjstva, i kada sam školu završila, išla sam osam razreda, do male mature, onda sam poslije nastavila školu u privredi, imala sam zanat. Ja sam završila za konditora, dakle, radila sam u Pioniru, godinu dana. Pošto onda nikakve zabave nije bilo, odnosno bilo je za one koji su htjeli, ali mi smo se jako držali Crkve, nas je mama tako odgojila, Crkva nam je bila sve, druga kuća i u Crkvi smo bili angažirani. Kad je biskup Matiša bio izabran za biskupa, onda su naše vrijedne žene po selu išle i skupljale da mu kupe neki dar i onda su otišli kod jednog čovjeka koji se zvao „Zec“, a on je bio „crveni“, onda je on ispitivao zašto se to skuplja, i tada je uslijedilo uhićenje tada još župnika Matiše. U zatvoru je bio godinu dana. Dakle, naša „mala crkva“ je ostala bez pastira. Ja sam onda već svirala, jer su me naše časne već naučile, one su sada sve pokojne. Moja braća, i jedan i drugi su ministrirali. I braća od sestre Ljiljane su bili ministranti i tata od Vjeke Šarčevića. Bilo nas je desetak, i crkveno smo se družili i svaki je imao svoju ulogu. Ja sam bila najstarija, bila sam komotna i angažirala sam se sama, i moje je mjesto bilo prvo tamo, u apostolatu. Kad je trebalo starima za ispovijed, lijekovi, moj brat Pere i ja smo najviše u tome bili. Već smo onda počeli jednu vrstu redovničkog života. Društva nismo imali, a mama nam nije dala da idemo od komšiluka do komšiluka. Mama je jako puno radila, i pored toga nije se imalo, ali je davala sve od sebe da se za nas pobrine. Nismo imali ništa, samo mamu. Kad sam počela pomagati, onda je to tako išlo da sam trčala na biskupiju za svećenika da dođe ispovjediti, pa onda u „ker“ po svećenika. Onda sam ja počela razmišljati da ovo ovako više ne može. Ja nešto moram uraditi, nešto moram stvoriti da se ta situacija u Crkvi poboljša. Nije to bilo neko duboko razmišljanje, nego mi je samo prošlo tako kroz misli. Ali sam jako dobro učila kada sam bila šegrt, i angažirala sam se da sviram u našoj crkvi i na Paliću. To je za mene bilo nešto jako veliko, i bila sam ponosna što ja služim Crkvi. Mama mi to nije branila, ali nisam ni dobijala nikakvu nadoknadu za sve to, međutim nisam ni tražila. Ja sam smatrala da je to moje, naše. Za blagdane smo spremali Crkvu, ja sam djecu spremala za vjeronauk, pjevanje, kad je bila prva pričest. Velečasni je držao vjeronauk, a sve drugo je bilo moje. Onda smo mi jako lijepo radili, imali smo jednu malu prostoriju i to smo mi za te zgode ukrečili, spremili. I sve to što smo radili, radili smo radosno i veselo. Sve što smo radili, bili je sa pjesmom, sa veseljem i sa šalom. Jedne godine, ne znam točno koje i ne znam zbog čega, ja sam bila sa časnama, tada je bila časna Majka s. Anđelina. Jednom je meni, mislim da je to bila s. Imelda, rekla, da bi ja mogla doći u samostan. I jednom sam ja kod kuće to i spomenula. Međutim, mama nije ništa reagirala, ali u ono vrijeme kad se išlo u samostan jako je puno trebalo štafira. Mama nije mogla sve to platiti. Mama je radila, ali su joj drugi plaćali u naravi, a ne u novcu. Završila sam osmi razred, i prvo smo otišli u Solid, fabriku cipela. Nisu me primili jer sam bila mala. Mama je mene obukla kao malu bebu, mašnu u kosu, dokolenice i naravno da me nisu primili. Nakon toga smo otišli u Pionir. Tada nam je sekretar u fabrici rekao, da ja mogu ovdje se zaposliti samo ako volim čokoladu. Ja sam tada onako, sva ushićena rekla: „Volim ja čokoladu“. Rekli su mi da dođem sutra, u 6 ujutro. Tri godine sam radila u Pioniru. Jako sam voljela mašine, i cijeli taj posao. Prvu godinu 1500 dinara, drugu 2500, a treću 3000 dinara je bila plaća. Moja mama je svake nedjelje dolazila da se raspituje kako se ja ponašam. Sekretar je jednom došao i kaže: „Đukić, bila ti je mama“. Ja sam tada odgovorila, znam ja, kontroliše ona mene. Međutim, sve je to bilo za moje dobro. Kad sam završila šegrtluk, i 11 mjeseci sam radila kao kalfa. Ja sam bila dobar đak, oni su htjeli mene da dalje nastavim školu. Skupili su nas šegrte, i u nedjelju u 10 moramo doći u fabriku. Međutim, ja sam rekla da ne mogu! Onaj koji je za nas bio zadužen, upitao je zbog čega. Iskreno sam rekla, da moram ići u Crkvu, da moram svirati. Onda sam se sjetila, ako Vam treba članarina ja ću Vama platiti, ali me ostavite. Na poslu sam bila jako dobra, i jako vrijedna. Dobijali smo godišnje, osobito za 29.11. naših proizvoda i nešto smo mogli dobiti jeftinije. za Novu godinu su me zvali u kancelariju. Oni meni daju 24 tisuće, nagradu, samo ja. Rekli su mi: „A probaj da to dijeliš drugima!“. Toliko sam bila sretna! Jedva sam čekala da odem kući i dam to mami. Tada sam radila i ono što nisam trebala. Niko nije čistio mašine od čokolade. I to sam radila iako nisam morala. Moja mater, kad ja dobijem, ode i kupi nam svega. Mama je po malo kupovala i sestre su mi dale popis šta sve moram ponijeti u samostan. Kad je bilo najtoplije doba godine, 6/7 mjesec, nije bilo posla za nas. Napravili smo veliko spremanje na čokoladnom. Ja prije toga odem u kancelariju i kažem da više neću raditi. Niko drugi nije znao da sam ja dala otkaz, samo poslovođa. Kad sam došla kući, onda sam sa mamom sve radila do listopada. 17. listopada sam bila spremna, a časne su dolazile i posjećivale nas. Mnogi su dolazili da se oprostimo osim moje rodbine, nisu nas poštivali jer smo crkveni. Kad sam stigla u samostan, i kad sam se probudila i vidjela samo križ na zidu, onda je meni došlo, joj gdje sam ja sad?! I malo po malo su dani prolazili. Znala sam puno toga raditi i snašla sam se u samostanu. Međutim, poglavarstvo me je poslalo na filijalu u Taborsko. Bila sam tamo pola godine. Svašta sam tamo radila. Imali smo tri filijale. Ja sam išla kroz šumu na te filijale. Jako sam puno djece imala za vjeronauk, oko 100. Bili su jao siromašni. Ja sam djecu jako voljela. Imam taškicu za konac, iglu, dugmad i ja sam to uvijek nosila sa sobom, i popravljala kod djece što je trebalo. I voljela sam to. I časnama sam pomagala kod kuće. Bila sam trčkalo, svaki dan po kruh, na poštu. Meni je tamo bilo jako lijepo. Sama ta priroda je toliko puno učinila, da sve ono što sam mislila da će mi biti teško, ja sam tamo sve pronašla. Ostala sam tamo do iza Božića i onda sam se vratila u Zagreb. U međuvremenu mi je sestra Imakulata podučavala u sviranju. Bilo mi je jako teško svirati u Taborskom jer ja nisam bila osposobljena za veliko i svečano sviranje. Kako treba voditi to pjevanje, osobito veliki tjedan, Uskrs! Međutim, imali smo dva tri bogoslova tamo na župi i oni su meni jako pomagali. Čak sam i mislila da odustanem, ali onda su me ti bogoslovi ohrabrivali i oni su mi puno pomogli. Obreda sam se jako bojala. Kad sam došla u novicijat s. Imakulata me je počela malo podučavati. Kad smo prešli u Remete išla sam kod karmelićana onda sam počela i orgulje učiti. Bilo mi je u životu i teških momenata i posla, sa župnikom sam orala njivu u Taborskom. Sjećam se kad sam krumpir sijali. Ima velika mašina, i široko je koliko treba da je red, onda je župnik vukao a ja gurala. To ipak nije bilo za mene. Kravu smo imali i veliku baštu, svinje. Jednom smo raskrčili jednu šikaru da oslobodimo komad zemlje da možemo krumpir saditi. Imali smo i jako lijepog krumpira J Onda je došlo da će se graditi vodovod. Jer smo do tada nosili sa bunara vodu. Župnik se trudio da nam izgrade vodovod od izvora do župe. Ljudi su kopali a sve ostalo smo mi sestre. To mi je bilo prvo mjesto. Kad sam položila zavjete, onda su me opet dali tamo. Međutim, kuća se sada obnavljala. Na sred sobe sam imala puno šuta. Ja sam onda imala i snage i bila sam mlada i sve sam radila što je trebalo. Kad sam se vratila kao sestra u Taborsko, išla sam svirati, imala sam djecu, spremala sam jednu mladu misu. On je imao na bezgrješno, mladu misu. Iza toga sam premještena u Žednik. Onda sam išla u Belgiju. Pitali su ko želi ići u Belgiju, jer su tamo bile naše sestre. I ja sam se javila da bi tamo išla. Nisam znala ni što ću tamo raditi. Tamo sam radila. Vodile smo jednu veliku gimnaziju koju se nekada imali isusvoci. Kuhale smo, bile smo domaćice, spremali smo sobe i kancelarije od naših profesora, svećenika. To je bila škola sv. Alojzija. Bila je posluga, poslužitelji, jedna grupa đaka se hranila u ovoj školi i mi smo kuhali za njih i jako smo to voljeli. Tamo sam bila pet godina. Prva godina mi je bila teška jer sam bila stalno u kući, i nisam izlazila. Tako je bila škola napravljena, da su zidovi bili sa svih strana. Ja sam kad sam radila dobro mi je bilo, ali kad mi je bilo slobodno ja sam samo plakala. Našeg svijeta je bilo tamo jako puno, i imali smo svećenika za hrvate. Zvali su me baćo! Plakala sam, i oni meni jednog dana kažu, baćo, hajde ti sa nama, idemo našim ljudima. Ja sam onda tamo malo svirala. Ja odahnila! I tako malo po malo. Kad je došao jedan pater isusovac, došao je k nama u kuću. Radili smo! Nekad smo znali ići u akciju dobrotvorne svrhe gdje se crkva gradila. Znali smo u adventu i korizmi, ići u obilazak starih bolesnika. Tamo sam naučila kako treba sa bolesnicima. Kad je kasnije bila potreba kod nas u Žedniku, netko se sjetio da bih se ja mogla vratiti. Išla sam na tečaj francuskog jezika. Vratili su me nazad! Kad se Žednik zatvorio onda sam išla u Harambašićevu, i tamo sam dvorila svećenike. U staru kuću sam se vratila, 1978. godine. Onda sam započela svoj posao u crkvi Isusovo Uskrsnuće. To mi je bilo teško što sam ja bila sama. Uz sviranje, sakristije, pranje rublja, a ja sam sve to stigla napraviti. Kad je na Kalvariju trebalo i to sam napravila. Kasnije su mi pomagali i vjernici. Jako sam sam sakristiju voljela. To je jedna jako lijepa dužnost. Ja sam tako to doživjela. Stavim na oltar sve što treba, to mora biti sve čisto. Ja sam sve to uredila. Uživala sam u tome, jer sam znala da sve to za Isusa radim. Što se tiče sviranja i pjevanja nisam stigla sve to napraviti da bude još svečanije. Onda se pojavio Miroslav Stantić, i on se polako uključivao i meni pomagao. Kad sam vidjela da njega to interesuje, ja sam mu rekla ajde ti onda sviraj. Svaki put kad sam ja spremala, on je došao i svirao. I Miroslav Orčić on je naučio svirati, i onda je on kasnije i u malom sjemeništu svirao. S toga kad sam išla na duhovne vježbe ja sam onda mogla otići i imao me tko zamjeniti. Ja sam se jako puno molila Srcu Isusovu. Puno je bilo teškoga, ali gledajući na moju mamu, kakav je njen život bio,ne popustiti onom svojem, nego treba izdržati. Dragi Bog mi jako puno daje milosti, svaki dan! Puno su mi pomogli laici! Osobito u ovoj župi, Isusovo Uskrsnuće! Kad sam Kalvariju spremali, farbali smo ogradu, onda sam ja njima svima kuvala. Ja sam u staroj kući, skuvala ručak, i pravila sam sladoleda! Ali se još nije stigao smrznut! I pozvala sam radnike! Ja sam u tome toliko uživala! Niko mi nije ništa kočio! Puno lijepih trenutaka je ovdje bilo, ali bilo je i teških trenutaka! Onda sam osjetila da više nemam snage, i jako sam se razboljela ali nisam ni znala da sam dobila jako visok šećer! I onda sam se našalila i rekla, ne znam ko će Vam dogodine ovo ovako raditi. Svi su mi pomagali da na blagdane bude lijepo i svečano! Onda sam izrazila želju da osnujemo zbor! Imala sam želju da poboljšamo liturgiju! Ja sam prepuštila njima sve, s time da sam ja uvijek s njima tamo bila. Kad sam morala potpuno ostati kod kuće, onda sam sve manje bila uključena. Svo vrijeme, ja sam jako sritna bila, i uvijek sam zahvaljivala dragom Bogu, ali smo imali sve što nam je potrebno. Redovnički život je lijep, ali je težak, nisam se nikada izvlačila i nikada nigdje nisam zakasnila. Ovdje sam od 1978. godine. pokojni Crnković mi je bio jako dobar duhovnik. Ja sam njemu sve mogla kazati. On mi je znao reći na kraju svete mise, vidi kako je to lijepo u Crkvi. Uvijek imam to njegovo u uhu, kako je on mene znao pohvaliti. On mene jednom pita jel ti gunđaš?! A ja kažem, da kako da gunđam! A on tihim glasom kaže: Nemoj gunđati!
Sa sestrom Bernardicom sam razgovarao u samostanu “Anuncijata” u Subotici. Snimao sam što je ona govorila, te Vam dragi prijatelji, donosimo jednu životnu priču! Evo teksta, onako, točno onako, kako je ona to ispričala! Ona pripada Redu sestara Naše Gospe!
Razgovarao: Siniša Tumbas Loketić
Photo: duhovni-poziv.blogspot.com
Dodajte komentar