– Zbilja ne znam ima li sve što smo činili ikakva smisla… – jada se jedan list drugima.
– Jasno da ima – odvrati mu drugi – ta mi smo primili zadatak reći ljudima da ih njihov Stvoritelj voli i…
– Ma da, da. Znam to – upadne mu ovaj u riječ – ali ljudi ništa ne razumiju! Evo, iz naših zelenih tvornica izlazi toliko friškoga zraka. Oni ga udišu, ali ne razabiru poruku koju im kroz to dajemo. Zbili smo se gusto jedan do drugoga da bi se oni mogli za ljetnih žega odmoriti u hladu, a oni to uzimaju zdravo za gotovo. Najslađim sokovima koje smo proizveli napunili smo plodove naših stabala. Oni uživaju u njihovoj slatkoći, ali ne opažaju da je to dar Oca koji ih ljubi… I sad, evo, zima polako dolazi i naše se tvornice zatvaraju. A mi nismo izvršili zadatak koji nam je povjeren i uzalud svi naši napori!
– Da… – umiješa se još jedan list u taj razgovor – ljudi sporo shvaćaju. I ja sam mislio o tome za ovih prohladnih jesenskih dana. Ali možda se treba prilagoditi njihovom čudnom ukusu. Oni eto kažu da postoje „tople“ i „hladne“ boje. I, kad govore o ljubavi, uvijek je slikaju „toplim“ bojama. A zelena je, kažu oni, „hladna“. Možda oni zato ne razumiju. Znate, mislio sam… ionako sad valja zatvoriti naše tvornice. Od Sunca smo dobivali snagu za naš rad. A kako i sami rekoste, radom nismo uspjeli prenijeti poruku. Ja ću se izložiti sjajnim zrakama zalazećeg sunca da poprimim od njega, kako ljudi kažu, „toplu“ boju. Možda im to pomogne da shvate.
– I ja ću! I ja ću! – rekoše i ostali listovi.
Iz dana u dan izlagali su se zrakama zalazećeg Sunca i malo pomalo od njega poprimili žutu, crvenu i sve nijase svih toplih boja. Ljeskali su se tako iz dana u dan odjeveni u svoje novo ruho. Pokoji čovjek zadivljeno bi časak zastao i podigao pogled na to jesensko rumenilo, ali ljudi većinom nisu ni kroz to čuli poruku.
– Možda nije dosta zaodjenuti se u boje ljubavi i stajati visoko iznad ljudi. – primijeti jedan list – Oni gledaju samo na zemlju. Ja ću se dakle na krilima vjetra spustiti na tlo, i tako pokušati prenijeti poruku.
– I ja ću! I ja ću! – rekoše i ostali listovi pa se prepustiše vjetru da ih jednog po jednog na svojim krilima spusti na zemlju.
I prekriše zemlju toplim bojama.
Ali ljudi ostadoše gluhi i na to. Tek pokoji prolaznik razabrao bi ponešto od njihova govora.
– Ah, što još možemo učiniti da izvršimo svoj zadatak? – pitali su se listovi međusobno.
Nakon duge šutnje čuo se glas:
– Ja ću se vlažnoj zemlji izručiti da me proguta i razgradi, i tako ću tlo obogatiti. Kad na proljeće grane sunce i korijen stabla povuče sokove iz zemlje, prenijet će poruku koju smo nosili na novi naraštaj mladih listova. Oni će je nositi dalje. Jednom… ljudi će shvatiti.
– I ja ću! I ja ću! – rekoše ostali.
Izvor: karmel.hr
Dodajte komentar