Cviće Karmela i bl. Malena Terezija (1.)

Pobožan život, život po Bogu, po Božjoj volji; al ne po svojoj volji, to je najlipše cviće Karmela.

Čudnovati cvitak je cvića Karmela Gospa Karmelska. Kakvo, kakvo?

Kada je veliki prorok sv. Ilija u vrime velike suše se na gori Karmela Bogu skrušeno milio Boga, vidio je Vidio je čudesni oblačić, koji je znamenovao dragu Gospu Karmelsku. Dakle Bog je sam htio, da draga Gospa, Majka Božja bude najlipši cvitak gore Karmela. Mali oblačić doneo je blagodarnu kišicu i plodnu godinu. Draga Gospa Karmela sa svojim Plodom nebo i zemlju je nakitila.

Lip je cvitak gore Karmela sv. Ilija, koji je sa svojim strogim i gorljivim životom prvi i divni, duhovni baščar bio na gori Karmela. Cviće je sadio kada je Elizeja proroka sa svojim plaštom pokorio. Elizej ostavi svoj poljski posao i sam postane divan i čudnovati prorok., kao nov cvitak.

Cviće Karmela je sv. Ilija njegovao i njeguje: danas kao živi baščar; jer znamo da još i danas živi, da što bolje mogao bude paziti na svoje cviće. Lipo je cviće u njegovoj bašči: sinovi proroka i ostali pustinjaci, koji su živili svet, strog život na gori Karmela.

Virojatno je, da je draga Gospa i sama više puta za svog života ovu goru pohodila, da vidi svoje lipo cviće, pobožne pustinjake.

Kada se sveta vira Isusova stala razširivati, ovi sv. pustinjaci su primili ovu viru i ne samo zapovidi; nego i savite ove vire držali.

Bog i draga Gospa su oblikovali ove pobožne ljude; jer su ovi bili prvaci, koji su na čast Gospe crkvu sa zidali. Zato su i dobili ime: “ Braća Gospe Karmelske”. Ovo divno ime sv. Oci Pape su odobrili.

Da ovo odlikovanje mogli budu i drugi pobožni mladići uživati, koje ne žive u pustinji, dobili su ovi sluge i braća Gospe Karmela, vrhovnog poglavara i pravilnik reda.

God. 1154. Odabrali su za vrhovnog  i prvog poglavara Bertholda, koji se rodio 1098. U Limogesu, u Francuskoj i borio se u vojski Gottfrieda Boillona, dokle nije stupio medju braću Gospe Karmela.

Virojatno je, da su karmelitani pravilnik reda dobili g. 1207. Ovaj pravilnik su dobili od Alberta Jerusolinskog patriara, koji je i nuncij bio sv. Oca Pape. U ovo vrime je bio vrhovni poglavar: Brokard.

Iz ovog pravilnika svaki mladić može naučiti, kako triba svoje srce njegovati, da bude lip cvitak, koji krasi goru Karmela. Po ovom pravilu putuje mladić, ne samo na visoku goru Karmel; nego i u nebo. Jedan je sv. Otac Papa rekao: “Dajte mi karmelitana, koji živi po pravilniku, jaću ga metnuti na oltar t.j. svetim oglasiti.”

Zaista svet je ovaj pravilnik, način pobožnog života, Po ovom pravilniku karmelićanu je dozvoljeno samo sa pobožnim poslom še zabavljati. Njegovo je društvo i veselje: samoća. U samoći se razgovara sa Bogom i dragom Gospom. Isus i draga je Gospa njegovo ogledalo. Što je sličniji ovom ogledalu, sve većma ga vuče srcu u samoću, da ništa nevidi. Ta njegovo je srce puno želja, samo Isusa i Gospa Karmela lipotu uživaju.

Da mu srce za ovaj nebeski život sposobno bude, po pravilniku nikad ne jide mesa. Od 14-og rujna do Uskrsa strogo posti. Cilog života pak triba mu održavati svete običaje svete pokore. Ipak što se samoće tiče, ako je Božja volja, kada je već dorasto, da cvata, kao lipo cviće, slobodno mu je i u javnost ići, u crkvi govore držati; a i medju divije ljude ići, kao missionar.

Ovako će razširiti cviće Karmela i sa svojim milim mirisom umiljavati se kulturnim i nekulturnim narodima.

U samostanu jedni vrše ručni posao, koji nisu veće škile svršili. A drugi posle velike škole, kao misnici i u duhovnoj pastvi su zauzeti. Ipak kao prava braća, svaki je dužan dila poniznosti u samostanu svršivati; jer po pravilniku; “ ko neradi, taj nek ne jide”.

Ovaj život po pravilniku je na toliko spasonosan, da od njega ništa bolje nemože biti. Iskustvo je naučilo karmelićane, da samo na temelju i tlu pravilnika raste cviće Karmela. Jerk ad su počeli život živiti po velikoj, visokoj naučenosti i taštini: izgubili su ljubav prema Isusu i Gospi. Počeli su i meso jesti ipokoru zanemarivati. Ovaki život pak ne kiti goru Karmela.

Molitvenik-brošurica “CVIĆE KARMELA I BL. MALENA TEREZIJA” izdat je od strane karmelićana 1923. godine u Somboru. Tada je Sombor jedini karmelićanski samostan na teritoriji Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Kraljevine Jugoslavije). Po završetku II. Svetksog rata, karmelićani će osnovati samostan u Remetama kraj Zagreba, kao i u Splitu, Krku, Sofiji (BG) i formirat će Hrvatsku provinciju sv. Oca Josipa. Ovaj molitvenik-brošurica je pisan u duhu tadašnjeg vremena na bunjevačko-hrvatskoj ikavici.

Uredio: Nikola Knezi