I na zemlji – mir ljudima!
Noć je to, braćo i sestre, noć u kojoj se rađa najveće svetlo i svemirom se razleže najlepša melodija. To je „sveta i blažena noć“ – kako pevaju najzvučniji glasovi Neba i Zemlje – koja nam je poklonila „Svetlost od Svetlosti“ i „Boga istinitog od Boga istinitog“. Ko od nas ljudi može zamisliti bogatiji sadržaj ili predstaviti uzvišeniju poruku?
Udišući blaženost tog događaja, radosno vas pozdravljam, braćo i sestre Beogradske nadbiskupije, braćo i sestre naše drage zemlje; pozdravljam sve vas, dragi prijatelji, koji pripadate zajednici ljudi „dobre volje“. Taj pozdrav mira je na završetku ove, 2018. godine – koju smo proglasili i živeli kao „Godinu zajedništva“ – posebno snažan i aktuelan. Ne samo zato što smo se tokom nje posebnim molitvama i gorućim vapajima uzdizali k Svevišnjem, ne samo zato što smo pojedinačno i zajedno mnogo razmišljali o miru i razmenjivali svoja iskustva, nego i zato što smo radosno izražavali dobrodošlicu našim posebnim gostima, mnogo radili, ali još pažljivije sagledavali budućnost! Ova božićna čestitka i poruka mira tako dobija dramatičnu ulogu upravo zbog stanja današnjeg sveta, zbog tolikih izazova koji nas tako snažno životno dotiču…!
Ne može nam, naime, pre svega, pobeći iz razmišljanja sledeće bolno pitanje: ima li smisla slaviti Božić i radosno pevati „Slava Bogu na visini i na Zemlji mir ljudima dobre volje“, ako se oko nas toliko toga ruga miru i toliko ima onih koji raspaljuju vatru nerazumevanja? Ima li smisla, pitamo se dalje, očekivati mir od Njega, koji je proglašen „Knezom mira“, a pravi mir – barem se tako čini – sve udaljeniji je od nas?! Hoćemo li i ove godine svom snagom slaviti dan Hristovog rođenja čak i ako je među nama sve manje rađanja, a toliko mladih života seli se odavde, gde se nekad toliko snažno borilo za život, branio životni prostor, čuvala sloboda?!
Braćo i sestre! Svakako bismo mogli da postavimo još pitanja i još jače zaoštrimo ionako već akutne probleme… Hteo bih, zapravo, na izmaku ove tako značajne godine, sebi i vama postaviti više životnih pitanja. Upitajmo se iskreno: da li bi bez Božića i njegovih neopisivih tajni u ovom našem svetu bilo veselije i radosnije? Recimo: jesmo li mi, kao pojedinci i kao zajednica, dosadaistinski dovoljno stvarno i sveobuhvatno slavili neopisivu Tajnu ovaploćenja Božjega Sina? Ima li u ovim danima božićnog slavlja Bogo-Čovek Isus Hristos središnje mesto, ili ono ipak pripada našim ulicama, trgovima i parkovima, našim kućama i trpezama, našim putovanjima i provodima? Izgovaramo toliko reči koje, nažalost, ne postaju telom; reči koje se ne utelovljuju u dela, koje ne preobražavaju ovo naše društvo! Služimo se rečima koje noć ne menjaju u svetlost i toliku „buku“ ovoga sveta ne pretvaraju u blagoglasnu harmoniju!
Središte božićnih dana, naime, nismo mi ljudi, niti naše želje i tolika naša očekivanja, nego Bogo-Čovek – Isus Hristos, koji jedini može – da se poslužimo predivnim slikama velikih proroka – nas ne-ljude preobraziti u ljude, nas koji smo „ne-narod“ – kažu dalje proroci – može izgraditi u narod, nas koji smo – nastavlja prorok – „ne-ljubljeni“ preobraziti u ljubljene i nas koji smo „ne-venčani“ u venčane, to jest čitavo čovečanstvo preobraziti u Zaručnicu, „Zaručnicu Nebeskom Zaručniku“, koji kao Najlepši iispunjen radošću dolazi među nas?!
Ako Hristos nema prvo i pravo mesto, onda niko od nas ne zna gde je i koje je njegovo mesto. Ako Prvorođeni svega stvorenog nije na početku svega i na početku svakoga od nas, onda niko od nas ne zna kakav bi trebalo da bude i koji mu je životni poziv. Ako Ovaploćena Božja Reč nije Svevišnji Gospod našem životu, onda niko od nas ne zna kojoj zajednici pripada i koja mu je uloga u toj zajednici. Božić, svakako, nije u blještaviluspoljašnjeg sjaja i svetla, nego u neizrecivom svetlu dubokih spoznaja i nebeskih otkrića. Božić nije na prvom mestu dan darivanja darova, već događaj darivanja u ljubavi nas samih ljudima. Samo tako, naime, možemo postati jedno!
Božić nije, pre svega, u tome da se susrećemo oko bogate trpeze nego u našem novom i iskrenom zajedništvu s onima koje smo dosad zaboravljali, gurali na rub života, smatrali nepodobnim, nesposobnim ili čak suvišnim. Rađaju se i druga pitanja: smemo li mi, vernici, koji s tolikim zanosom pevamo božićne pesme, tako često isključivati one koji pripadaju drugom narodu, drugoj veroispovesti, drugoj tradiciji? Zašto mi, koji sebe nazivamo hrišćanima, i dalje nosimo u sebi toliko gordosti i samodovoljnosti da ne tražimo oproštaj jedni od drugih, da svoje uspomene i sećanja ne prosvetljujemo celovitom istinom? Smemo li mi, koji se klanjamo Novorođenom – a On se ponizio do svih najdubljih ponora ljudskih slabosti i, eno Ga, leži u jaslama – i dalje s prezirom gledati na naše komšije, s njima živeti uz nepoštena razmišljanja, selektivne istine i selektivnu ljubav?
Verujemo li mi, koji se ponosimo hrišćanskim imenom, istinski Nebu koje ljude zove svojim miljenicima? Postupamo li tako sa svim ljudima? Verujemo li mi – koji u svetom bogoslužju tako pomno pratimo poruku anđela da je Novorođeni „radost za sve ljude“ – da je ta činjenica stvarna i moguća, i da je upućena i nama, stanovnicima ovoga dela Evrope?
Mislimo li mi, braćo i sestre, da je moguće stvarati budućnost na samo dosada shvaćenoj tradiciji Božića? Smijemo li se nazivati hrišćanima ako nismo doslovno „žedni“ i „gladni“ jedinstva hrišćana? Nije li se On, Bog mira, za taj dar tako usrdno molio na Poslednjoj večeri, za taj cilj na krstu umro i u slavivaskrsnuo? Vaskrsli Gospod sve pozdravlja apsolutnom novošću: „Mir vama!“ Baš onako kako su u noći Njegovog rođenja svečano navestili anđeli!
Zato, braćo i sestre, niko od nas, ni kao pojedinac, ni kao član zajednice, ne može postati mironoscem i mirotvorcem ako ne umre prvo svojim dosadašnjim selektivnim predstavama, i ako ne vaskrsne u potpuno, integralno poimanje vere. Božić nije „klin“ kojim na zid povesti pribijamo samo dosadašnju praksu, nego je dan slavljenja rođenja po kojem se u nama rađaju nove spoznaje, novi uvidi, novi odnosi, celovitije učenje, nova dela, novi nacrti života i rada!
Braćo i sestre, sve što rekosmo ni u čemu ne zatamnjuje našu životnu stvarnost i istorijsku istinu. Božić o kojem mi razmišljamo veliki je organski proces koji uvek iznova nadilazi dosadašnje spoznaje i granice dosadašnjih postupaka. Diže nas u one visine u kojima gledamo celinu, otkrivamo nove mogućnosti i puteve, dišemo čistiji vazduh odnosa i dobijamo snagu za napredak. Najviši stepen integralnog života jeste upravo onaj mir koji je Hrist Gospod živeo i po apostolima nama predao! Zato Ga i zovemo „Suncem Pravde“, „Sjajnom zvezdom jutarnjom“, „Onaj koji dolazi“…
Onaj koji jedini zaista dolazi u sve dubine našega ličnog i društvenog bića, neka vas ispuni svakim blagoslovom, srećom i mirom!
U tom duhu vam želim srećan i blagoslovljen Božić! Braći i sestrama istočne tradicije kličem: Mir Božji,Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!
Da, braćo ljubljena i sestre predrage, neka 2019. godina bude godina rađanja mira, godina mirnih odnosa, godina u kojoj će vladati mir u čitavom svetu, u čitavom svemiru!
Ko u to veruje i ko se za to moli, njemu će se taj nebeski dar i dati. U tom duhu vas, braćo i sestre, blagosiljam uime Oca, i Sina i Duha Svetoga, želeći vam: Mir ljudima na zemlji – miljenicima Božjim!
U Beogradu, 21.12.2018
+ Stanislav Hočevar,
beogradski nadbiskup i metropolit
Dodajte komentar