Kad se ljudi nađu u teskobi, oni žele da otkriju zbog čega se tako osećaju. U radu pomažem klijentima da se povežu sa delovima unutar njih samih. Na početku, mnogi u tom procesu kažu da imaju utisak da su “odvojeni betonskom pločom” od svega što se nalazi unutra, što imaju potrebu da iskažu, pokažu… od onog što im je važno. Nije ni čudo.
“Koliko puta sam, kad sam se ljutio što je brat nagrađen a ja ne, dobio kritiku da nije lepo što sam besan,, da dobar brat ne besni, da sam stariji…a zatim bi me slali u moju sobu…”- priča mi jedan klijent…. Ukoliko je devojčica tužna mama bi joj uz put reka: “Zar treba da plačeš, ne vidiš li šta smo sve učinili za tebe?”, a radosnim dečacima koji bi trčali okolo roditelji imaju običaj da kažu: “Ne raduj se previše jer ćeš sutra plakati”, uz komentar da je hiperaktivan.
Tako su se ovo troje dece, danas odraslih ljudi, racionalizovali na dečiji način: “Stvarno, imam mamu i tatu, brata ili sestru, igračke… nije lepo tako da se osećam… Ne, ne osećam se ustvari tako”, dok bi neki krivili sebe. Krivili su sebe i za sopstvena osećanja.
Otuđenost od sebe i drugih
Ove osobe kad dođu na psihoterapiju kao da na svom hardveru imaju jedan deo otuđenosti od sebe i drugih, uz stalnu potrebu da udovoljavaju drugima. Za njih biti odrastao znači biti odvojen od sebe, a emocije tek po neku i ponekad mogu pustiti iz “kaveza” da proviri u nekom od očekivanih dijaloga.
Da bi našle svoje mesto pod suncem ove osobe rade ono što drugi od njih očekuju. Za njih je to jedini način da ne izgube pažnju i ostanu ono što jesu.
Funkcija osećanja
Naše obrazovanje nas je naučilo mnogo, ali često ne i da imenujemo stanja, potrebe i emocije koje su u nama; Osećanja funkcionišu kao tasteri koji nam javljaju da li su naše najdublje potrebe i želje ispunjene. Neprijatne emocije govore da nisu, a prijatne da jesu.
Majka deteta sa posebnim potrebama je na jednoj od njenih psihoterapijskih seansi stigla do važnog uvida, da o zajedničkom detetu zapravo brine sama, iako je u braku. Kad se povezala sa svojim osećanjima, osvestila je svoje potrebe i želje, shvatila da ni o detetu ne može više da brine, niti mu može biti na raspolaganju ukoliko ne krene u susret onome što je u njoj. Ove njene potrebe traže da se identifikuju, razumeju, iskažu i razreše. Sv eje t u životu kao i u uputstvu za let avionom. Uslov opstanka jeste: “prvo stavljate masku sebi, a onda detetu.”
Jedna mlada devojka se na poslu prilagođavala i više nego što se od nje tražilo. Odgovarala je na sve zahteve šefa, ostajala prekovremeno. Strepela je šta će misliti o njoj? Pošto je naučila da bude dobra ćerka, a u porodici je to značilo apsolutnu poslušnost ženskog deteta, smatrala je pretnjom svaki iskorak u pravcu sopstvene želje. Iscrpela je sebe obraćanjem pažnje na to šta će drugi misliti. Bila je na usluzi svima osim sebi. Prvi znaci tuge bili su putokaz u radu.
Dvosmerna iskrenost
Iskrenost je reč koju* ljudi često upotrebljavaju kad žele da kažu da li su na pravi način iskazali ono što je u njima. Iskrenost je proces povezivanja (ka sebi) i iskazivanja (ka drugima). Kao takav može imati dva smera. Prema unutra i prema spolja. Kad smo iskreni prema sebi (iskrenost okrenuta ka unutra) znači da smo se jasno povezali sa svojim osećanjima, otkrili sopstvene potrebe, želje i to sebi priznali. Još je bolje ako smo ih i imenovali.
Drugi smer iskrenosti ne mora nužno da bude “iskren”! Dakle, možemo znati šta osećamo i šta nam treba, ali to ne moramo da iskazujemo. Zašto? Često jer se ustručavamo da nećemo naići na razumevanje, smatramo neumesnim zalaganje za sebe jer verujemo da je bolje ostaviti neki drugi utisak osim iskazane želje… udovoljavamo ili odlučujemo da u određenoj situaciji nije prikladno biti iskren do kraja. To na duge staze osobu čini nezadovoljnom.
Poluiskren ili gotovo neiskren stav često frustrira sagovornika, ne motiviše ga na dalju komunikaciju. Neiskrenost kada je svesna ima notu manipulacije. Ipak, češće se dešava da su u pitanju gore pomenuti mehanizmi, u kojima osoba zamera drugoj osobi, a ona se zapravo nesvesno, svojim (ne) iskazivanjem brani.
Kako prenosimo poruku?
Sagovornik koji prima poruku (tzv primalac) ne obraća pažnju samo na naš verbalni sadržaj. Komunikacija mnogo više neverbalna. Ma koliko se trudili da kažete šta ste nameravali, vaši ostali kanali (boja glasa, facijalna ekspresija, stav tela,ritam govora…) ostavljaju snažan utisak. I to mnogo intenzivnije nego što to možete da pretpostavite. Kad je ono što osećate i mislite u skladu sa onim što iskazujete, vi šaljete kongruentnu poruku, koja je jedinstvena zato što je u skladu sa svim vašim kanalima komuniukacije. I zato je iskrena. Ukoliko nastojite da prevarite “svoj mesindžer” u nekom od kanala, sagovornik će imati ne baš jasnu spoznaju onoga što iskazujete ili će mu to “delovati neiskreno”. Ono što se događa jeste različitost u kanalima poruke…npr. drugačija boja glasa koja ne prati sadržaj poruke ili iskrivljena facijalna ekspresija i stav tela, u suprotnosti sa sadržajem… Sve to jeste nešto što se dešava u mili sekundama, ali sagovornik to svojom percepcijom ipak registruje. Na ovaj način ljudi doživljavaju one sa kojima komuniciraju manje ili više iskrenim. Samopoštovanje, zahvalnost, samoprihvatanje ne moramo očajnički očekivati od drugih. Možemo ih pružiti sami sebi. Ono što bismo želeli od drugih i što smo identifikovali kao važno, možemo početi polako da izgovaramo, iznoseći konkretne zahteve na prihvatljiv način. Iza revolta drugih ne moramo odmah čuti kritiku koja nas ugrožava. Naprotiv, iza napornih svađalačkih transakcija često stoje neiskazane potrebe i želje koje niko nije dešifrovao. Svaki susret i počinje u istinskom pričanju i istinskom slušanju.
Piše: dipl. psiholog Maja Pavlov
Photo: www.theroadtofaith.com
Dodajte komentar