Na pitanje “Kako se osećate?” često od klijenata dobijem odgovor: “Nekako prazno… ne znam …valjda tako”. To neodređeno “plutajuće” stanje jeste nešto što čini osobu nezadovoljnom, rekla bih i destruktivno opuštenom. Nije to samo ravnodušnost, nego još teži jaz koji jeca iz duše, a osoba ne zna šta bi s tim da radi. Nasuprot praznini je “biti ispunjen”, tj. zadovoljan. Čime? Uglavnom životom, drugima ili sobom.
Osećanje praznine ukazuje na to da osoba ne ispunjava neke sebi važne želje. Ona ih ili otpisuje ili potiskuje ili negira ili umanjuje ili ih nije ni svesna. Neko vreme oseća nezadovoljstvo, a onda može da nastupi odvajanje iz orbite stanice “ja”. Ova diskonekcija sa sobom i okruženjem čini osobu nezadovoljnom i praznom. To stanje može biti posledica depresivnosti, anksioznosti, graničnog poremećaja ličnosti, ali i iskustvo svake zdrave osobe koja se ponekad zagubi u ovom osećanju.
Praznina može biti posledica gubitka (nečega ili nekoga ko je pomagao da se osećamo ispunjeno), ali kad se osoba konsoliduje, ovaj osećaj prođe. Gubitak smisla i odvajanje od vrednosti koje su nam važne čine interpsihički prostor suviše velikim da bi bio jasno definisan.
Kako izgleda osećaj praznine?
Ljudi se slično vesele, ali svačiji bezdan je različit. Ipak, često čujem opise od klijenata poput: “to je kao crna rupa”, “iracionalni strah”, “kao da sam opsednuta”, “ne mogu iz tog vrtloga”, “sve je besmisleno”, a zatim nastupi tišina. Praznina je često povezana sa osećajem bezvrednosti što je neka vrsta destruktivnog odnosa bića prema sebi.
Zabrana na osećanja
Šta još može biti ispod praznine? Uvek nešto. Kod nekog je to potisnuta ljutnja, kod drugog tuga, a kod trećeg strah ili neko suptilno nezadovoljstvo. Problem je u tome što ova stanja i emocije nisu više na nivou svesnog. Nekad su bili prvi signali za adaptaciju, ali kao da ih osoba nije dozvolila sebi ili joj drugi nisu dali ili je pak zaključila u svojoj fantaziji da će ukoliko oseća ili ispolji to osećanje stvoriti veoma tešku i neprijatnu situaciju i ishod.
Jedna moja klijentkinja kaže: “Kad sam bila mala, sestra je plakala i pravila scene kad su je ostavljali u vrtiću, pa sam ja odlučila da sebi neću to dozvoliti. Od tad ne osećam!” Osoba može da ne oseća ili da ne pokazuje ono što oseća. Umesto toga zatvorila je vrata svoje svesnosti u vezi sopstvenih potreba i želja. Tad često nastupi praznina.
Da bi to vratila osoba uči ispočetka da se poveže sa svojim senzacijama, počevši od malih stvari, od toga šta npr. voli da jede, koji ukusi joj prijaju, koje ljude želi u svom okruženju, šta hoće da radi, gde hoće da ide… Ukoliko stvari nisu otišle predaleko, ona se povezujući sa ovim odgovorima polako usmerava na ono što joj je važno i što treba da preduzme.
Na šta su ljudi najčešće fokusirani u tom stanju?
Ovo je teže stanje od osećanja inferiornosti jer osoba ne prihvata sebe ili one oko sebe, samozanemaruje se, samoodbacuje ili povlači u izolaciju. Sve u svemu, ovi samoosećajni sklopovi su obučeni u neku vrstu duševene patnje zbog umišljenog ili stvarnog doživljaja nedostatka nečega. Osoba gubi uporište u sebi i na simboličan, ali i stvaran način “tone”.
Kako vratiti smisao?
Veliki psihoterapeut i autor Erik Bern govorio je da se svaki čovek bar jednom u životu upita: “Ko sam ja? Šta radim ovde i ko su ovi drugi oko mene?” Vraćanje smisla životu jeste i suštinsko pitanje postojanja. Naša životna priča je ujedno i naš mehanizam za pronalaženje smisla i on se ne može dobiti, niti stvoriti, već ga svako od nas pronalazi za sebe.
Egzistencijalni strahovi
U redu je da se plašimo smrti, ali nije u redu da joj se nikada ne približimo u razmišljanju. Smrt, sloboda, izolovanost, besmisao su neke od egzistencijalnih tema o kojima je npr. govorio čuveni grupni egzistencijalni psihoterapeut Irvin Jalom (Yalom, 1980). Bez obzira koji je problem u pitanju i zašto je osoba došla na psihoterapiju, da li se suviše dugo saživela sa osećajem praznine, jedan od zadataka psihoterapeuta je da pomogne svojim klijentima da pronađu sopstvenu svrhu i smisao. U tom svetlu svaka psihoterapijska škola nosi i egzistencijalni kod.
Kako okruženje pomaže/odmaže?
Kad se osećaju loše ljudi često na nagovor drugih ili u želji da sebi pomognu kreću u neku aktivnost kako bi izašli iz tog stanja (npr.”idi, izađi, budi tamo”, ali ovo situaciono saniranje (ili “smirivanje”), nije nužno rešenje pošto osoba može osetiti još veći jaz. To delimično pomaže onima koji osećaju samo situacionu dosadu. Važno je da osoba zna zašto nešto radi, da pruži sebi odgovor zašto bi joj u tom trenutku ova ili neka druga aktivnost ili osoba bila važna. Ukoliko toga nema, praznina se produbljuje.
Šta ne treba raditi?
Samodetruktivnost može biti kreativna na neki način. Osoba da bi ispunila prazninu može posegnuti za psihoaktivnim supstancama, alkoholom ili prekomernoj količini hrane, kao i lekovima, inače, najpopularnijem vidu “medikalizacije patnje”. Ova i slična anesteziranja osećanja, senzacija i psihe mogu se kad tad manifestovati u somatskom odgovoru organizma i zato ona nisu rešenje.
Kako se vratiti u kolosek sa kojeg smo skliznuli?
Cilj izlaska iz svakog mraka je rasvetljavanje. Na koji način?
Iako praznina može sablazniti osobu zbog nelagode koju izaziva, usled neispunjenja nekih nama važnih želja, ona istovremeno i poziva osobu da se zagleda u taj svoj “bezdan”. I ma koliko nam taj pogled izazivao vrtoglavicu, on nudi i odgovore. Odgonetajući značenja stvari koje izbegavamo, želja o kojima ne mislimo, strahova koje izbegavamo, snove koje ne razumemo naša praznina šalje poruku zapisanu u nama. Treba je znati čuti. Jer dobijanje odgovora iz nje nudi nova rešenja, posle kojih ona prolazi.
piše: Maja Pavlov
Photo: www.pixabay.com
Dodajte komentar